Sergej Aleksandrovič Jesenjin je veliki ruski lirski pesnik, a njegove pesme su u prvom periodu stvaralaštva uglavnom bila inspirisana selom i prirodom. Kasniji radovi se svrstavaju u pravac imažinizma i obiluju mnoštvom korišćenih slika, metafora.

Sergej Jesenjin je rođen 21. septembra 1895. godine u Rjazanjskom regionu, selu Konstantinovu. Samim tim, brojna dela su mu posvećena ljubavi prema Rusiji, u njima je mnogo seoske lirike.

Poticao je iz seljačke porodice koja je morala mnogo i naporno fizički da radi, živeli su u velikom siromaštvu. Otac Sergeja Jesenjina je bio Aleksandar Nikitič koji je kao dete mnogo voleo da peva u crkvenom horu, imao je sluh i lep glas. Bio je zaposlen u mesnici, a zatim mu se pružila prilika da radi na dobroj položaju u Moskvi. Postao je činovnik, a porodični prihodi su se uvećali. Ali to nije donelo radost njegovoj supruzi, Jesenjinovoj majci, Tatjani Fjodorovnoj Titovoj (1875-1955). Ona je sve ređe viđala svog muža, što nije moglo a da ne utiče na njihov brak.

Sergej Jesenjin u detinjstvu
Sergej Jesenjin s roditeljima i sestrama

Drugi razlog porodičnog nesklada je bio u tome što je posle očevog prelaska u Moskvu, mali Sergej počeo da živi kod svog dede po majčinoj liniji. Upravo je tamo dobio neophodno vaspitanje, odgajala su ga tri ujaka. Pošto nisu uspeli da oforme svoje porodice, trudili su se i dečaku poklanjali puno pažnje.

Svi ujaci su bili neoženjeni, to su bili sinovi bake Jesenjinovog dede. Bili su vesele naravi i dečačke, razdragane prirode. Sergeja su naučili da jaše na vrlo neobičan način: bacali su ga na konja dok je on jurio galopom. Takođe su ga učili da pliva tako što su malog Jesenjina prosto bacali golog, s čamca, direktno u reku.

Sergej Jesenjin u mladosti

Kada je reč o pesnikovoj majci, na nju je uticalo razdvajanje s mužem u toku njegovog dugog službovanja u Moskvi. Ona se zaposlila u Rjazanju, gde se zaljubila u Ivana Razguljajeva. Napustila je Aleksandra Nikitiča i čak rodila dete s novim muškarcem. Jesenjinov polubrat se zvao Aleksandar. Kasnije su se roditelji ponovo zbližili i Jesenjin je dobio dve sestre: Kaću i Aleksandru.

Obrazovanje

Porodica je odlučila da Serjožu pošalje na školovanje u Konstantinovsku školu. Tamo je učio od devete do četrnaeste godine i isticao se ne samo svojim sposobnostima, već i lošim ponašanjem. Zbog toga je odlukom direktora morao da ponavlja jedan razred. Međutim, konačne ocene su mu ipak bile izuzetno visoke. U to vreme, njegovi roditelji su odlučili da ponovo žive zajedno. Dečak je sve češće dolazio kući preko raspusta. Voleo je da posećuje seoskog sveštenika, koji je imao impresivnu biblioteku knjiga brojnih autora. Jesenjin je pažljivo proučavao tomove, što nije moglo da ne utiče na njegovo stvaralačko stasavanje.

Sergej Jesenjin u selu

Po završetku škole, prešao je u crkveno parohijansku školu koja se nalazila u Spas-Klepikama. Već 1909. godine, posle pet godine školovanja, Jesenjin je završio školu u Konstantinovki. Porodica je maštala o tome da bude učitelj. On je to i mogao i da ostvari nakon završetka škole u Spas-Klepikama. Upravo tamo, završio je i nižu učiteljsku školu koja je osnovana pri parohijanskoj crkvi, kako je to bio običaj u tim vremenima. Danas je na njenom mestu otvoren muzej posvećen stvaralaštvu ovog velikog pesnika. Međutim, kada je stekao obrazovanje učitelja, Jesenjin je odlučio da se preseli u Moskvu.

Pesnik Sergej Jesenjin

U prenaseljenoj Moskvi bio je prinuđen da radi i u mesnici i u štampariji. Otac ga je zaposlio u mesnici, jer je sin od njega zatražio pomoć u pronalaženju posla. Zatim ga je zaposlio da radi u kancelariji u kojoj je Jesenjinu ubrzo dosadio monoton posao.

Dok je radio u štampariji, kao pomoćnik lektora, brzo se sprijateljio s pesnicima koji su bili članovi Surikovskog književno-muzičkog kružoka. Možda je to uticalo na činjenicu da se 1913. godine nije upisao, već postao „slobodan student“ Narodnog univerziteta u Moskvi. Posećivao je predavanja Istorijsko-Filozofskog fakulteta.

Stvaralaštvo

Žudnju za stvaranjem poezije Jesenjin je osetio još u Spas-Klepikama, gde se školovao za učitelja. Naravno, njegovi radovi su bili duhovno orijentisani, još uvek nisu bili prožeti lirskim notama. Takvi radovi su: „Zvezde“, „Moj život“. Sa više samopouzdanja počeo je da piše tokom svog življenja u Moskvi (1912-1915). Takođe je vrlo važno da su u ovom periodu njegovi radovi imali sledeće karakteristike:
– Koristio je poetske tehnike metafore. Radovi su bili prepuni veštih direktnih ili figurativnih slika.
– U tom periodu su se pomaljale i slike seoske poezije.
– Mogao se primetiti i ruski simbolizam, budući da je Jesenjin voleo dela Aleksandra Bloka.

Prva Jesenjinova objavljena pesma bila je „Breza“. Istoričari kažu da je Jesenjin u toku pisanja bio nadahnut radovima A. Feta. Zatim je ovu pesmu objavio pod pseudonimom „Ariston“ jer nije želeo da pesma bude objavljena pod njegovim pravim imenom. Izašla je 1914. godine u časopisu Mirok.

Sergej Jesenjin u mladosti

Prva knjiga, „Radunica“, objavljena je 1916. godine. U njoj se primećuje i ruski modernizam, budući da se Jesenjin preselio u Petrograd i počeo druženje s poznatim piscima i pesnicima:

S.M. Gorodeckim
Z.N. Gipiusom
D.V. Filozofovim
A. A. Blokom

U „Radunici“ su prisutne i note dijalektizma i brojne paralele između prirodnog i duhovnog, jer je naslov knjige posvećen danu, kada se odaje poštovanje mrtvima. Tada nastupa proleće i seljaci pevaju tradicionalne pesme. To i jeste veza s prirodom, njeno obnavljanje i poštovanje prema onima kojih više nema među živima.

Sergej Jesenjin se uvek elegantno oblačio

Na taj način pesnikov stil odevanja doživljava promene, postaje elegantniji. Na to je po svoj prilici uticao i njegov „pokrovitelj“, pesnik Kljujev, s kojim se Jesenjin družio od 1915. do 1917. godine. Pesme mladog genija tada su s pažnjom slušali i S.M. Gorodecki i veliki Aleksandar Blok.

1915. godine Jesenjin je napisao pesmu „Trešnja“, u kojoj on prirodi i drvetu pripisuje ljudske osobine. Trešnja doslovno oživljava i ispoljava svoja osećanja. Nakon što je 1916. pozvan u rat, Sergej Jesenjin se družio s grupom „novoseoskih pesnika“.

Nakon objavljenog zbornika, uključujući „Radunicu“, Jesenjin je postao mnogo popularniji. Vesti o njemu su se pronele i do same carice Aleksandre Fjodorove. Ona je često pozivala Jesenjina u Carsko Selo da bi njoj i njenim ćerkama recitovao stihove.

Carska porodica

Godine 1917. je počela revolucija, što se odrazilo na Jesenjinovo stvaralaštvo. Dobio je „drugi udisaj“ i ohrabren, odlučio je da 1917. godine objavi poemu pod nazivom „Preobraženje“. To je izazvalo veliki odjek, pa čak i kritiku, jer je u njoj bilo puno slogana Internacionale. Stihovi su doneti na potpuno drugačiji način, u stilu Starog zaveta.

Menjala se i Jesenjinova percepcija sveta, privrženost crkvi. To je pesnik otvoreno izjavio u jednoj od svojih poema. Zatim je počeo da se orijentiše i na poeziju pesnika Andreja Belog, da se druži s pesničkom grupom „Skiti“. Njegova dela kasnih dvadesetih godina uključuju sledeća izdanja:

Petrogradska knjiga „Golub“ (1918).
Drugo izdanje „Radunice“ (1918).
Serija zbornika 1918-1920: „Preobraženje“ i „Seoski peščani sat“.

Period imažinizma je počeo 1919. Pod njim se podrazumeva upotreba velikog broja slika, metafora. Sergej dobija podršku od V.G. Šeršenjeviča i osniva svoju grupu koja je upila u sebe i tradicije futurizma, odnosno stil Borisa Pasternaka. Važna osobenost je bilo i to što su dela imala estradni karakter, pretpostavljala javno recitovanje pesama pred publikom.

Sergej Jesenjin i Boris Pasternak

Druženje je grupi omogućilo veliku slavu zbog izuzetno upečatljivih nastupa. Tada su napisani:
Sorokoust (1920).
Poema „Pugačov“ (1921).
Traktat „Marijini ključevi“ (1919).
Takođe je poznato da se Sergej Jesenjin početkom dvadesetih godina bavio prodajom knjiga, iznajmio je prostor i otvorio knjižaru. Nalazila se u ulici Boljšaja Nikitinskaja. To zanimanje mu je donosilo prihode i malo udaljilo od stvaralaštva.

Sergej Jesenjin

Jesenjin je pod uticajem druženja, razmene mišljenja i primene stilskih tehnika sa A. Marijenhofom, napisao sledeće radove:

„Ispovest huligana“ (1921), posvećeno glumici Avgusti Miklaševskoj. U njenu čast napisano je sedam pesama iz jednog ciklusa.
„Trerjadnica“ (1921).
„Ne žalim, ne zovem, ne plačem“ (1924).
„Stihovi skandaliste „ (1923).
„Krčmarska Moskva“ (1924).
„Pismo ženi“ (1924).
„Pismo majci“ (1924) – jedna od najboljih lirskih pesama. Napisana je pre Jesenjinovog dolaska u svoje rodno selo, a posvećena majci.
„Persijski motivi“ (1924). U zbirci je mesto našla čuvena pesma „Šagane, ti moja Šagane.“

Sergej Jesenjin u Evropi

Posle toga je pesnik često putovao. Njegova „geografija putovanja“ nije bila ograničena samo na Orenburg i Ural, posetio je čak i Srednju Aziju, Taškent, pa i Samarkand. U Urdima je često obilazio lokalne čajdžinice, putovao po starom gradu, sklapao nova poznanstva. Inspirisala ga je uzbekistanska poezija, istočnjačka muzika, kao i arhitektura ulica.

Nakon ženidbe sa Isidorom Dankan, usledila su brojna putovanja po Evropi: Italiji, Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama. Jesenjin je čak nekoliko meseci živeo u Americi (1922-1923), nakon čega su napravljeni snimci sa njegovim utiscima o životu u ovoj zemlji.

Sergej Jesenjin na Kavkazu

Sredinom dvadesetih godina putovao je na Kavkaz. Postoji pretpostavka da je upravo u tim krajevima nastao zbornik „Crveni istok“. Objavljen je i štampan na Kavkazu, nakon čega je 1925. godine ugledala svetlost dana i pesma „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Period imažinizma trajao je sve dok se Jesenjin nije posvađao sa A. B. Marijenhofom.

Takođe, smatralo se da je veliki kritičar i protivnik Jesenjina bio pesnik Majakovski. Ali istovremeno, oni nisu javno ispoljavali svoju međusobnu netrpeljivost, iako su se često direktno konfrontirali. Ali sve se svodilo na kritiku i uvažavanje međusobnog stvaralaštva.

Sovjetska vlast

Nakon što je Jesenjin odlučio da prekine vezu sa imažinizmom, to je uzrokovalo brojne kritike na račun njegovog ponašanja. Na primer, redovno su, nakon 1924. godine, počeli da izlaze članci o tome kako je viđen pijan, da pravi ekscese i skandale na javnim mestima.

Skandali i tuče u pijanom stanju

Međutim, takvo ponašanje je bilo samo huliganstvo. Zbog prijava onih koji mu nisu bili naklonjeni, pokrenuto je nekoliko krivičnih prijava, koje su kasnije zatvorene. Najglasniji je od njih slučaj „Četiri pesnika“, gde je bio optužen za antisemitizam. U to vreme se uzdrmalo i zdravlje literarnog genija.

Što se tiče odnosa sovjetske vlasti prema njemu, ona se brinula o pesnika. Postoje pisma koja svedoče o tome da se od Dzeržinskog traži da pomogne i spasi Jesenjina. U njima je savetovano da bi bilo dobro Jesenjina zaposliti u GPU (odeljenje državne bezbednosti), što će ga sprečiti u daljem opijanju. Dzeržinski je pozitivno odgovorio na taj zahtev i dao u nalog svom podređenom, ali on nije mogao da pronađe Jesenjina.

Lični život

Jesenjinova prva zakonita supruga je bila Ana Izrjadnova. Upoznao ju je kada je radio kao pomoćnik lektora u štampariji. Rezultat ovog braka bilo je rođenje sina Jurija. Ali, brak nije dugo trajao, jer se već 1917. Sergej oženio Zinaidom Rajh.

Zinaida Rajh

Ubrzo im se rodilo dvoje dece – Konstantin i Tatjana. Ispostavilo se da je ovaj brak takođe bio kratak. Mnogi zapisi i svedočanstva navode da je Zinaida Rajh bila najveća Jesenjinova ljubav. Decu je poslednjih godina svog života često posećivao, a neverovatna je sličnost ćerke Tatjane sa ocem (umrla je 1992. godine u Taškentu, gde je i sahranjena).

Tatjana Jesenjina, ćerka S. Jesenjina

Iz veze sa Nadeždom Volpin, pesnikinjom i prevodiocem, Jesenjin je dobio sina – Aleksandra Volpina. On je kasnije postao čuveni matematičar, filozof, pesnik, jedan od lidera disidentskog pokreta. Preminuo je u Americi, 2016. godine, u 91. godini.

Aleksandar Volpin

Jesenjin je zatim sklopio brak sa Isidorom Dankan, poznatom profesionalnom plesačicom. Ovu ljubavnu priču su mnogi zapamtili, jer je njihov odnos bio skladan, romantičan i delom se odvijao pred budnim okom javnosti. Isidora je bila poznata, što je podsticalo interesovanje javnosti prema ovom braku. Pritom, Isidora je od Jesenjina bila dosta starija, ali razlika u godinama im nije bila prepreka.

Jesenjin i Isidora Dankan

Sergej je Isidoru upoznao 1921. godine. Zatim su počeli zajedno da putuju po Evropi, a takođe su četiri meseca proveli u Americi, otadžbini plesačice. Međutim, nakon povratka iz inostranstva, brak je doživeo krah. Sledeća, i poslednja Jesenjinova supruga bila je Sofija Tolstoj, unuka poznatog klasika. Brak se zvanično nije raspao, ali njihovi odnosi su trajali manje od godinu dana.

Jesenjin i Isidora Dankan

Jesenjinov život takođe je bio povezan i s drugim ženama. Najodanija, uvek uz njega, bila je Galina Benislavskaja, njegov lični sekretar. Pomagala mu je, spasavala iz brojnih teških situacija u koje je zapadao, brinula o njegovom zdravlju. Godinu dana nakon Jesenjinove smrti, Galina Benislavskaja je život okončala samoubistvom na njegovom grobu.

Galina Benislavskaja

Bolest i smrt

Jesenjin je imao probleme sa alkoholom, za koje nisu znali samo poznanici, već i sam Dzeržinski. Veliki pesnik je 1925. godine hospitalizovan u privatnu kliniku u Moskvi, specijalizovanoj za neuropsihijatrijske poremećaje. Ali već 21. decembra je lečenje bilo okončano, odnosno prekinuto njegovim samoinicijativnim napuštanjem bolnice.

Problemi sa alkoholom

Odlučio je da se na neko vreme preseli u Lenjingrad. Pre toga je prekinuo saradnju sa Državnom izdavačkom kućom i povukao sav novac koji mu se nalazio na državnom računu. U Lenjingradu se smestio u hotel “Angleter“ i često komunicirao s raznim piscima: V. I. Erlihom, G. F. Ustinovim, N. N. Nikitinim.

Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“, sobi br. 5. Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju.

Grob Sergeja Jesenjina.

Okolnosti pod kojima je Jesenjin preminuo, ni do danas nisu rasvetljene. Njegova poslednja proročka oproštajna pesma bila je „Do viđenja, druže, do viđenja“ (rus. Do svidanья, drug moй, do svidanья… …). Po svedočenju Volfa Erliha, papir na kome je napisao ovu pesmu, predao mu je lično Jesenjin uoči smrti i rekao mu da tek kasnije pročita. Erlih je zaboravio na pesmu i tek sutradan pronašao pismo u džepu. Jesenjin mu se tada požalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju. Kasnije ekspertize su potvrdile da je zaista reč o krvi Sergeja Jesenjina. Veliki broj istoričara smatra da je genij počinio samoubistvo, ali to nije dokazano. Brojne povrede na telu, netipične za samoubistvo vešanjem, kao i loše urađena istraga, nestali dokazi i nevalidne izjave svedoka, govore o tome da je smrt nastupila drugačije. „Jesenjinolozi“, kao i brojni ljubitelji ovog velikog pesnika, nestrpljivo očekuju 2025. godinu, kada će navodno, s dosijea „Jesenjin“ biti skinuta oznaka državne tajne.

 

Prevod s ruskog: S.K. Vanjkević
Sva prava zadržana © jesenjin.rs